Школабораторија 001: дан 8
Пишу: Иван Симић и Ања Петровић
Дечија граја у дворишту је јача него претходних дана. Последњи је дан летње школе и то се види – сви су ту, без изостанка. Једино је мали Комшија у последњи час дојурио бициклом у двориште школе. Списак учесника радионице за доделу диплома је већ био закључен, али је библиотекарка Јасмина запазила Комшију и његово име додала на листу.
Пристижу родитељи, али и гости који су нас до сада пратили само преко интернета. Постављамо изложбу: качимо цртеже и осликане коцке. Припремамо и платно за вечерашњу пројекцију филма о летњој школи у режији и изведби драмшке секције. Након филма ће уследити свечана додела диплома полазницима. Двориште је пуно и деце и одраслих. Атмосфера је узбудљива комбинација свечаности и радне акције. Дувају се балони за вечерас. На балонима пише: „Ања, желим да останете заувек!“, „Симоне, желим да постанеш учитељ“, „Иване, волим те“. Ипак, програм затварања летње школе мора једном да почне – Пеђа довози мемоглед који украшавамо балонима. Јелена и Сања нас окупљају. Сања са групом деце води последњу пробу мелодије уз речи „Градимо школу јер школа гради нас!“. Проћи ћемо кроз насеље и поздравити све овом песмом, вођени Мемогледом – покретном инсталацијом која ће носити балоне, али и децу.
Мемоглед пун деце је кренуо, а на челу колоне је мали Комшија на бициклу своје сестре. Међутим, бицикл му је постао права сметња када је схватио да неће моћи да ускочи у Мемоглед. Тада ме је ухватио за руку и питао да ли могу да одем са њим да врати бицикл кући и да им се убрзо поново придружимо.
Како је Комшијина кућа била у супротном смеру од оне којом се кретао Мемоглед, морали смо поприлично да се удаљимо од веселе поворке која је певала. На Пеђин повик „Градимо школу!“ деца су узвикивала „Јер школа гради нас!“. Заразни ритам ове песмице полако се губио док смо пролазили другим делом насеља, а кад смо дошли до капије Комшијиног дворишта нисмо га више чули. Песмица нам се толико увукла у ухо па смо Комшија и ја постали врло нестрпљиви да се поново придружимо екипи.
Пожурили смо назад ка месту где смо последњи пут видели Мемоглед. Нисмо знали где се тренутно налази, и куда се тачно запутио. Успут смо питали комшије „Јел’ сте видели Мемоглед?“. Ако га и нису видели, сигурно су га чули. Добили смо одговоре, али смо очигледно били у добром заостатку, јер нисмо чули песму и дечју грају. А онда је Комшија викнуо „Балон, горе!“ показујући у правцу неба. “То је један од балона са Мемогледа!“, рекох му. Његова позиција је упућивала на школу – Мемоглед је направио круг око насеља и вратио се назад у школско двориште. Подигао сам Комшију на рамена и јурнули смо ка школи. Закаснићемо на доделу диплома!
Срећом, другари Иван и Комшија нису закаснили. Требало је упаркирати Мемоглед и освежити се после узбудљивог просласка кроз насеље пре завршне прославе. Група је почела да се окупља у амфитеатру од палета, око платна на коме ћемо приказати филм који је спремила драмшка секција. Монтиране сцене деце како лете и носе холограмске огртаче као униформе пратиле су речи: „У нашој школи има и часова летења.. са посебним акцентом на узлет, прелет и слет!“ Драмшка секција одушевила нас је филмом о научнофантастичној школи „Камени“!
Дошао је и тренутак поделе диплома учесницима Школабораторије. Испрва стидљиво, а онда узбуђено, охрабрени аплаузом окупљених другара и комшија, прилазили су да уз дипломе приме и поклоне: сваког је чекала торба са часописом Елементи које је донирао Центар за промоцију науке.
Балони које смо раније исцртавали сада су летели около, а нашу заставу – велики црвени балон – пустили смо у небо, као и првог дана. Грлили смо се и поздрављали… После ових осам дана постали смо једна екипа, али подсећали смо се да је овај мали растанак уствари део великог почетка заједничког подухвата – да кроз наше дружење, разговор, отворен ум и вредан рад Нова школа постане стварност.
Септембар је иза ћошка и тада настављамо дружење, а до тада сумирамо утиске и правимо планове за даље заједничке активности… На јесен нас чека једна посебна представа и прослава у насељу, али за сада пссст.