Акција ”Креде”
Пишу: Иван Симић и Јелена Јоксимовић
Покушали смо да пратимо трагове дечије игре на Лединама. То је био први корак у креирању менталних мапа дечијих навика у коришћењу јавних простора на путу од куће до школе. Желели смо да заједно са децом мапирамо менталне контуре простора за игру и истражимо начине на које деца користе јавне просторе свог насеља, како их присвајају, освајају или усвајају.
Преузето са google.com/maps
Дворишта и улице, својим димензијама и материјалима, негде више, а негде мање одговарају на потребу за игром и изражајем. Активно креирајући своју игру, деца то окружење непогрешиво критикују, чак и када то чине без очигледне намере. У насељу Ледине тај простор се састоји углавном од уских улица, раскрсница и – изражених ограда. Ограде од живице, тарабе, жице, а посебно од чврстих бетонских зидова, лединским улицама дају карактеристичан облик корита кроз која сваког дана протиче река деце на свом путу од куће до школе. Да ли су простори улица на Лединама само утилитарног, саобраћајног карактера, или имају и потенцијал места где деца међусобно, као и са одраслима, застају и започињу своју игру?
Намера ове акције била је да посматрамо, забележимо и продискутујемо реакције деце на изненадно постављање кантица са кредама дуж улица, на местима где постоји могућност безбедног задржавања и цртања. Желели смо да покријемо све делове Ледина, па и оне најмлађе и најудаљеније улице. Акцију смо засновали на герилском елементу изненађења – исцртане улице и постављене креде требало је да затекну децу ујутру приликом њиховог одласка у школу. Зато смо све морали да припремимо и поставимо у току ноћи, у тајности.
Преузето са google.com/maps
У ноћи између 9. и 10. маја окупили смо се у нашој лединској колабораторији, у гаражи код Пеђе, нашег локалца. Договор је био да сачекамо 3 сата ујутру, да будемо сигурни да су Ледине сасвим утонуле у сан. До тада смо припремали реквизите и бирали илустрације и пароле које ћемо исцртати на улицама како би сугерисали отвореност простора за мењање, тј. да креде могу слободно да се користе. Предходног дана смо једном броју деце у школи најавили иницијативу и успоставили савез у коме би они били њени први агенти.
Излазимо у насеље у 3 сата, на сасвим празне улице. Улична расвета је добра и све делује много мање мрачно него што смо замишљали. Због одсуства људи и дневног светла, форма улица долази до изражаја- уски профили оивичени су зидовима и оградама, грубих и у контрасту са двориштима пуних детаља и пажљиво одржаваним баштама. Праћени пријатељски од стране неколико локалних паса, најпре смо помало брзоплето кренули у везивање кантица.
Осећали смо се као људи који цртају графите – нервозни да их неко неће ухватити на делу. Али када је Пеђа исцртао контуре великог Сунца на другој раскрсници, уз текст “Да сам Сунце” (што упућује на вишегодишњи литерарни пројекат школске библиотекарке у ком су учествовале бројне генерације и који је публикован у виду дечије књиге), и ми смо посвојили ове улице и наставили да то чинимо следећим текстовима и илустрацијама: “а у коју школу ти идеш?”, “градимо школу јер школа гради нас” – што је наша максима, затим “маштамо школу”, недовршено поље за игру школице са испретураним бројевима, “добро јутро комшије” са шољицом кафе, “наша школа” испред улаза у школу, “видимо се у школи”, “математика”, “бистро” уз илустрацију рибе, затим цртежи на којима је грађевински алат, сат, очи, пуж, птица, знак питања, па и један контејнер. Све интервенције су биле веома контекстуалне и везане за уобичајене животне праксе у датим деловима насеља. И тако све до скоро 7 ујутру, када смо везали и последњу корпицу са кредама.
Ујутру су цртежи веома брзо почели да се умножавају. Оно што се тог дана видело на улицама Ледина било је прегршт дечјих трагова, пуно порука о школи, а највише о њима самима.
Врло су упадљиве позиције раскршћа и улица на којима су деца приметила креде и одмах почела да цртају и пишу – то су били делови насеља близу школе, као и улице којима деца пешке иду на наставу. На неколико места удаљенијих од школе, као и у делу насеља из ког деца махом не иду у локалну школу, било је потребно више времена да креде буду примећене или искоришћене. И то указује на однос који породице, а посебно деца, имају према тим деловима јавног простора – њима се служе на путу ка неким другим циљевима.
Неке од дечијих реакција на асфалту гласиле су: “школа гради нас”, “А+А=лове, ХБ – волим те”, “акција”, цртеж аутомобила који је већи од куће, инсеката, цртеж поља за игру школице, сунца, срца, наочари и много имена. Чини се да су деца радо освајала јавни простор својим изражавањем. То је био кључни ефекат ове акције – отварање прилике да се деца изразе у јавном простору, да у њему рефлектују своје мисли, емоције или да започну игру.
Цртање је било њихово међусобно обраћање, али и комуникација са одраслима. Лединске улице су на кратко постале заиста дечје, а за колико таквих насеља знате?